Čak i lju­di ko­ji sma­tra­ju da srp­ske po­li­tič­ke eli­te naj­če­šće ne ra­zu­mi­ju br­zi­nu re­al­nih svjet­skih pro­mje­na i da je to je­dan od glav­nih uzro­ka ra­ši­re­nog uti­ska da je Sr­bi­ja “tro­ma dr­ža­va”, ne­spo­sob­na za br­ze re­for­me, če­sto i ni­su svje­sni ko­li­ko se svi­jet do­i­sta mi­je­nja vra­to­lom­nom br­zi­nom.
U tom smi­slu mo­ram da pri­znam da sam i sam bio iz­ne­na­đen po­da­ci­ma o fan­ta­stič­nom teh­no­lo­škom ubr­za­nju u pro­do­ru in­for­ma­ci­o­nih teh­no­lo­gi­ja u “svjet­sku sva­ko­dne­vi­cu”, bo­lje re­ći bio sam iz­ne­na­đen ko­li­ko je lju­di pri­hva­ti­lo iza­zo­ve “di­gi­ta­li­za­ci­je svi­je­ta” ko­ju su te in­for­ma­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je (IT) po­nu­di­le pu­bli­ci, na­su­prot svim nje­nim raz­li­či­tim tra­di­ci­ja­ma, kul­tu­ri i eko­nom­skoj raz­vi­je­no­sti. Na­i­me, imao sam pro­te­kle sed­mi­ce pri­li­ku da od­slu­šam niz pre­da­va­nja o “iza­zo­vi­ma di­gi­ta­li­za­ci­je ko­ji sto­je pred Sr­bi­jom” u okvi­ru se­mi­na­ra usa­vr­ša­va­nja na­ših no­vi­na­ra ko­ji su za­jed­nič­ki u Be­o­gra­du or­ga­ni­zo­va­li Aso­ci­ja­ci­ja me­di­ja i Me­di­ja njuz i kon­sal­ting agen­ci­ja. Evo sa­mo ne­ko­li­ko de­ta­lja.
Te­le­fo­nu je tre­ba­lo 70 go­di­na da pro­dre u vi­še od po­lo­vi­ne svjet­skih do­ma­ćin­sta­va, ra­di­ju 28 go­di­na, a In­ter­ne­tu sa­mo de­set go­di­na. Ili, Fej­sbu­ku je tre­ba­lo 852 da­na da do­bi­je vi­še od de­set mi­li­o­na ko­ri­sni­ka, Tvi­te­ru 750 da­na, a Gu­glu plus sa­mo 16 da­na. Dok je 2000. go­di­ne broj ko­ri­sni­ka In­ter­ne­ta iz­no­sio 394 mi­li­o­na, 2014. go­di­ne on je ste­kao 2.923 mi­li­o­na ko­ri­sni­ka. Pre­ko glo­bal­ne mre­že mo­gli ste 2008. go­di­ne ras­po­la­ga­ti sa 0,8 tri­li­jar­de baj­ta (ze­ta­baj­ta) po­da­ta­ka, 2014. go­di­ne mo­že­te ko­ri­sti­ti pet ze­ta­baj­ta po­da­ta­ka, a pro­cje­nju­je će da će ta “ko­li­či­na” do 2020. go­di­ne do­sti­ći 44 ze­ta­baj­ta po­da­ta­ka (44 tri­li­jar­de baj­ta). Sma­tra se da će u na­red­nih pet go­di­na broj fi­nan­sij­skih tran­sak­ci­ja pre­va­zi­ći 45 mi­li­jar­di pla­ća­nja dnev­no.
Dok je do pri­je sa­mo de­se­tak go­di­na iz­gle­da­lo da će glav­ni in­stru­ment za pri­stup svjet­skoj mre­ži, bar ne­ko vri­je­me, bi­ti lap­to­pi i PC ra­ču­na­ri, već 2013. go­di­ne broj “pa­met­nih te­le­fo­na” ko­ji to la­ko či­ne pre­ma­šio je mi­li­jar­du pri­mje­ra­ka, to jest ko­ri­sni­ka. Pro­ce­nju­je se, uz­gred, da će broj mo­bil­nih te­le­fo­na već idu­će go­di­ne do­se­ći bli­zu dvi­je mi­li­jar­de pri­mje­ra­ka, a da će se broj ta­ble­ta sa oko 100 mi­li­o­na do idu­će go­di­ne utro­stru­či­ti. I tu da za­u­sta­vi­mo ovu ne­vje­ro­vat­nu se­ri­ju svjet­skih po­da­ta­ka.
Sr­bi­ja i na tom po­lju ka­sni, ali ne to­li­ko ko­li­ko mi, ko­ji je obič­no sma­tra­mo su­vi­še si­ro­ma­šnom i “tro­mom”. I u Sr­bi­ji već pre­ko 60 od­sto lju­di pri­stu­pa In­ter­ne­tu, broj mo­bil­nih te­le­fo­na je odav­no pre­ma­šio broj sta­nov­ni­ka, na sve stra­ne se ši­re op­tič­ki ka­blo­vi, po­je­di­ne ško­le su već prak­tič­no di­gi­ta­li­zo­va­ne (na pri­mjer, gim­na­zi­ja “Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj” u No­vom Sa­du), po gra­do­vi­ma ni­ču ma­le elek­tron­ske kom­pa­ni­je ko­je ne sa­mo da pro­iz­vo­de po­je­di­ne kom­po­nen­te za di­gi­tal­ne ure­đa­je, ne­go čak iz­vo­ze apli­ka­ci­je i soft­ver. I di­gi­ta­li­za­ci­ja di­stri­bu­ci­je te­le­vi­zij­skog sig­na­la u Voj­vo­di­ni kre­nu­la je 1. ma­ja re­la­tiv­no do­bro, na­daj­mo se da će ta­ko i na­sta­vi­ti u dru­gim di­je­lo­vi­ma Sr­bi­je.
Iz­gle­da da se i ov­dje sve mo­že, kad se ho­će i ka­da kre­ne. Kad bi­smo ta­kav “na­pre­dak u br­zi­ni” mo­gli da ostva­ri­mo kod po­li­tič­ke i in­te­lek­tu­al­ne su­per­struk­tu­re u po­gle­du shva­ta­nja mo­der­nog svi­je­ta, a po­seb­no si­tu­a­ci­je u Evro­pi, gdje bi nam bio kraj. No, či­ni mi se da se i na tom po­lju ne­što po­kre­nu­lo po­sled­njih da­na, ne sa­mo u Sr­bi­ji.
Da li pod muč­nim uti­sci­ma iz ma­ke­don­ske kri­ze ili iz ne­kog dru­gog još krup­ni­jeg raz­lo­ga, sti­če se uti­sak da se u Bri­se­lu, a iz­gle­da čak i u Ber­li­nu, po­ste­pe­no mi­je­nja od­nos pre­ma ze­mlja­ma ta­ko­zva­nog Za­pad­nog Bal­ka­na (u stva­ri „Is­toč­nog Bal­ka­na”), pa ni­je ne­mo­gu­će da Sr­bi­ja do­i­sta uđe u ne­ku fa­zu kon­kret­nog pre­go­va­ra­nja sa Evrop­skom uni­jom već ove go­di­ne. Taj uti­sak po­ja­ča­va i tek pro­te­kli mi­ni­star­ski skup u Bri­se­lu.
Uosta­lom, i iz­ja­ve pre­mi­je­ra Alek­san­dra Vu­či­ća u Sa­ra­je­vu o eko­nom­skoj sa­rad­nji “bez gra­ni­ca”, pa i one po­vo­dom Sko­plja i Ku­ma­no­va, za­tim na­ja­vlje­na po­sje­ta Ti­ra­ni, a na­ro­či­to nje­gov put u SAD po­čet­kom ju­na – sve to za­jed­no skla­pa se u pro­jek­ci­ju da se re­la­tiv­no br­zo stva­ri mo­gu po­kre­nu­ti i na “evrop­skom pu­tu” Sr­bi­je, što bi, opet, na dru­goj stra­ni po­tje­ra­lo i sa­mu Vla­du Sr­bi­je da pre­si­je­če okle­va­nja i sa ne­kim dru­gim re­form­skim ak­ci­ja­ma, te da ozbilj­ni­je pri­o­ne na spro­vo­đe­nje spo­ra­zu­ma sa Me­đu­na­rod­nim mo­ne­tar­nim fon­dom.
Pe­šča­nik. net

Autor: Di­mi­tri­je Bo­a­rov